RUKE KOJE SE MOLE

 ALBRECHT DURER 

(1471 – 1528)

Porodična vrednost, bratska požrtvovanost, 

odricanje, ljubav

Albrecht Durer- nemački slikar, rođen u Nirnbergu, postao je jedan od najistaknutijih nemačkih renesansnih umetnika još za vreme svog života. Bio je pejzažni umetnik akvarela ali je najviše doprineo umetničkom stvaranju skulpturama od drveta. Durerov rad je često uključivao klasične motive i on je u velikoj meri i pisao o tome da je inspirisan njegovim teološkim ubeđenjima. Neki od njegovih drugih poznatih radova su Apokalipsa, Melenholija, Sveti Jeronim u ćeliji,Vitez, smrt i đavo… Njegovo ukupno delo obuhvata 900 crteža, 70 slika, 350 drvoreza i 100 bakroreza.

„Ruke koje se mole“ su bile jedna od 18 studija za Helerov oltar iz 1508. godine, skica apostola za triptih. Reč je zapravo o studiji kojoj sam Durer zapravo nikada nije dao ime. Crtež je na papiru plave boje koji je umetnik sam napravio. Na slici ne vidite telo čoveka,već  sklopljene ruke u molitvi koje kao da naizgled lebde na plavom papiru. Durer je nacrtao svaki detalj, sa neverovatnom duhovnom dimenzijom. Teksturirane vene i prsti postaju gotički spiralni vrh koji vodi oko. Pored toga, crtež  je pojačan i belom bojom. To čini ruke sjajnim od svetla i života odozgo, kao da vidimo Božiju milost u Hristu, Onoga koji se za nas zalaže odozgo.To je bio njegov stil: precizan, pedantan i savršeno proporcionalan. Voleo je zamršene karakteristike Božijeg stvaranja i mnogo se trudio da ih uhvati u svojim religioznim scenama, portretima i prikazima delova života livada i životinja. Ovo delo je prvi put  izloženo 1871. godine u Beču, gde se i danas nalazi u muzeju Albertina.

Crtež “Ruke koje se mole”, predmet je mnogih tumačenja, postoje  špekulacije o dubljoj  priči vezanoj za sam nastanak crteža, međutim autorsko pravo od 1933. godine na samu legendarnu priču o bratskoj ljubavi i požrtvovanosti nosi  J. Greenvald pod nazivom “Legenda o molitvi za ruke Albrehta Durera.” Ovo autorsko delo je nastalo kao podsednik svima nama da ne zaboravimo značaj porodice, vere, nade, ljubavi i požrtvovanosti!

Legenda o  crtežu

 “Ruke koje se mole” Albrehta Durera

U 16. veku, u blizini Nirnberga, u malom seocetu živela je porodica sa 18 dece. Da bi  obezbedio hranu i prehranio toliku porodicu, otac i glava porodice osim što je radio kao zlatar, morao je raditi i za nadnicu, spavao je 6 sati, dok je 18 sati radio. Radio je bukvalno sve šta god je mogao pronaći, od trgovine do izuzetno  teških fizičkih poslova. Uprkos porodičnom naporu, dvojca sinova, Albreht Mlađi i Albert, imali su san. Obojica su hteli da nastave školovanje i svoj talenat za umetnost unaprede, ali znali su da njihov otac nikada neće biti finansijski sposoban da pošalje bilo koje od njih u Nirnberg da bi tamo studirao.Posle  dugih razgovora noću , dvoje dečaka je konačno pronašlo rešenje. Baciće novčić.  Ko dobije glavu odlazi da radi u obližnjem  rudniku i tim novcem drugog školuje , dok ko dobije pismo odlazi u Nirnberg da studira. Albreht je dobio pismo i tako dobio da on ide u Nirnberg da studira. Bio je izuzetno vredan i talentovan, njegovi su radovi polako vremenom počinjali da budu zapaženi, postajao je bolji i od samih profesora. Njegovom bakrorezu i  drvorezu niko nije mogao ni prići po kvalitetu izrade. Nakon diplomiranja, počeo je i da zarađuje i dobijao sve veće i veće naknade za svoje radove. Konačno je mogao novcem koji je zarađivao da pomogne bratu i porodici.

 Kada se mladi umetnik vratio u svoje selo, porodica Durer  je priredila svečani doček. Međutim ono što je tada Albreht video ga je potpuno porazilo.  Njegov je brat  strasno propao, vidno su mu propale i ruke, kao da je svaki  prst barem jednom napuko. Jedino što je mogao da izgovori bilo je : “Hvala ti brate na svemu, bez tebe ne bih ništa postigao. Šta ja sada mogu da učinim za tebe, kako da oporavimo tebe i tvoje ruke  ?  U suzama, sa tugom i radošću ujednom njegov je brat izgovorio: Ne, brate, za mene je prekasno. Znao sam ja to još odavno, nisam te hteo žalostiti. Znaj da smo svaku noć pred spavanje, položili naše ruke ka nebu u molitvi:  Molimo te Bože, neka bar on uspe! A najvažnije od svega je da je naša molitva uslišena. ” Nakon nekoliko meseci njegov  je brat preminuo usled posledica tuberkuloze.

Kako bi iskazao svoju zahvalnost i  poštovanje prema Albertovoj žrtvi,  Albreht Durer je na slici uverljivo i realistički ovekovečio ruke .

Replika crteža  je izvršena u gotovo svakom medijumu od mastila, boje, drveta, gipsa, vitraža i bakra do vezivanja…Može se pronaći skoro na svakom mestu, ima je čak i na nadgrobnom spomeniku  Andija Varhola.Tetovaža “Ruke koje se mole “je  jedna od najtraženijih tetovaža svih vremena. Mnogi parovi zajedno tetoviraju ruke koje se mole kao simbol besmrtne ljubavi, dok muškarci tetovažom žele da pokažu svoju spremnost da se žrtvuju za ljubav i štite svoju suprugu.

Vremenom je ovo delo  postalo kao ikona, pogotovo u zemljama kao što je Austrija, Nemačka Švajcarska, skoro da nema doma u kojoj nema replike čuvene “Ruke koje mole”. Nemci čak napominju da je običaj da se replika stavlja iznad vrata gde je ulaz izlaz.

Nemački nacionalni muzej je 2008. godine, započeo akciju da se ljudi koji poseduju reprodukciju Dürerovih “Ruku u molitvi” jave i slikaju zajedno sa svojim primerkom. Pokrenuta je i anketa u celoj Nemačkoj u kojoj je ljudima postavljeno pitanje: Zašto imaju “Ruke koje se mole”?  Tako je nastala i izložba koja je pokušala da odgonetne uspeh dela  poznatog umetnika.

Prošlo je više od 500 godina, a Durerovo delo  osim što je nadživelo svog tvorca, nam prikazuje samu suštinu čovečanstva i našu potrebu za milošću.U jednoj jednostavnoj skici vidimo celu priču. Vidimo našu priču. Vidimo našu bespomoćnost i molbu za milost.

Milena Mitrović

(Tekst preuzet uz autorovu dozvolu, i u druge svrhe se ne može koristiti)