Opis
RUKE KOJE SE MOLE
ALBRECHT DURER
(1471 – 1528)
Porodična vrednost, bratska požrtvovanost, odricanje, ljubav
„Ruke koje se mole“ su bile jedna od 18 studija za Helerov oltar iz 1508. godine, skica apostola za triptih. Reč je zapravo o studiji kojoj sam Durer zapravo nikada nije dao ime. Prvi put je izložena 1871. godine u Beču, gde se i danas nalazi u muzeju Albertina.
Crtež “Ruke koje se mole”, predmet je mnogih tumačenja, postoje špekulacije o dubljoj priči vezanoj za sam nastanak crteža, međutim autorsko pravo od 1933. godine na samu legendarnu priču o bratskoj ljubavi i požrtvovanosti nosi J. Greenvald pod nazivom “Legenda o molitvi za ruke Albrehta Durera.” Ovo autorsko delo je nastalo kao podsednik svima nama da ne zaboravimo značaj porodice, vere, nade, ljubavi i požrtvovanosti!
Legenda o crtežu “Ruke koje se mole” Albrehta Durera
U 16. veku, u blizini Nirnberga, u malom seocetu živela je porodica sa 18 dece. Da bi obezbedio hranu i prehranio toliku porodicu, otac i glava porodice osim što je radio kao zlatar, morao je raditi i za nadnicu, spavao je 6 sati, dok je 18 sati radio. Radio je bukvalno sve šta god je mogao pronaći, od trgovine do izuzetno teških fizičkih poslova. Uprkos porodičnom naporu, dvojca sinova, Albreht Mlađi i Albert, imali su san. Obojica su hteli da nastave školovanje i svoj talenat za umetnost unaprede, ali znali su da njihov otac nikada neće biti finansijski sposoban da pošalje bilo koje od njih u Nirnberg da bi tamo studirao.Posle dugih razgovora noću , dvoje dečaka je konačno pronašlo rešenje. Baciće novčić. Ko dobije glavu odlazi da radi u obližnjem rudniku i tim novcem drugog školuje , dok ko dobije pismo odlazi u Nirnberg da studira. Albreht je dobio pismo i tako dobio da on ide u Nirnberg da studira. Bio je izuzetno vredan i talentovan, njegovi su radovi polako vremenom počinjali da budu zapaženi, postajao je bolji i od samih profesora. Njegovom bakrorezu i drvorezu niko nije mogao ni prići po kvalitetu izrade. Nakon diplomiranja, počeo je i da zarađuje i dobijao sve veće i veće naknade za svoje radove. Konačno je mogao novcem koji je zarađivao da pomogne bratu i porodici.
Kada se mladi umetnik vratio u svoje selo, porodica Durer održala je svečanu večeru na svom travnjaku da proslavi uspeh Albrehta . Posle dugog i nezaboravnog obroka, prepuštenog muzici i smehu, Albreht je ustao sa svoje počasne pozicije na stolu i obratio se svom bratu: “A sada, Alberte, blagosloveni moj brate, sada je na tebe red. Sada možeš ići u Nirnberg da i ti ostvariš svoj san, a ja ću se pobrinuti za sve vas. Hvala ti na svemu, bez tebe ne bih ništa postigao. Sve glave su se pretvorile u nestrpljivo očekivanje na kraj stola na kojem se nalazio Albert, suze su se spuštale niz njegovo bledo lice, tresući svoju spuštenu glavu sa strane u stranu, dok je jedva i ponavljao, iznova i iznova: Ne, brate, ne mogu da idem u Nirnberg, za mene je prekasno. U rudniku su mi propale ruke! Kosti svakog prsta su barem jednom napukle, a u zadnje vreme čak ni čašu ne mogu držati desnom rukom. Ne, brate, za mene je prekasno. Znao sam ja to još odavno, nisam te hteo žalostiti. Znaj da smo svaku noć pred spavanje, položili naše ruke ka nebu u molitvi: Molimo te Bože, neka bar on uspe! A najvažnije od svega je da je naša molitva uslišena. ”
Kako bi iskazao svoju zahvalnost i poštovanje prema Albertovoj žrtvi, Albreht Durer je na slici uverljivo i realistički ovekovečio ruke .
Replika crteža je izvršena u gotovo svakom medijumu od mastila, boje, drveta, gipsa, vitraža i bakra do vezivanja…Može se pronaći skoro na svakom mestu, ima je čak i na nadgrobnom spomeniku Andija Varhola.Tetovaža “Ruke koje se mole “je jedna od najtraženijih tetovaža svih vremena. Mnogi parovi zajedno tetoviraju ruke koje se mole kao simbol besmrtne ljubavi, dok muškarci tetovažom žele da pokažu svoju spremnost da se žrtvuju za ljubav i štite svoju suprugu.
Vremenom je ovo delo postalo kao ikona, pogotovo u zemljama kao što je Austrija, Nemačka Švajcarska, skoro da nema doma u kojoj nema replike čuvene “Ruke koje mole”. Nemci čak napominju da je običaj da se replika stavlja iznad vrata gde je ulaz izlaz.
Nemački nacionalni muzej je 2008. godine, započeo akciju da se ljudi koji poseduju reprodukciju Dürerovih “Ruku u molitvi” jave i slikaju zajedno sa svojim primerkom. Pokrenuta je i anketa u celoj Nemačkoj u kojoj je ljudima postavljeno pitanje: Zašto imaju “Ruke u molitvi”? Tako je nastala i izložba koja je pokušala da odgonetne uspeh dela poznatog umetnika.
Prošlo je više od 500 godina, a Durerovo delo osim što je nadživelo svog tvorca, nam prikazuje samu suštinu čovečanstva i našu potrebu za milošću.U jednoj jednostavnoj skici vidimo celu priču. Vidimo našu priču. Vidimo našu bespomoćnost i molbu za milost.
